Merošina – humanitarna akcija “200 zaboravljenih”

Ово веома ретко радим, али увек постоји први пут. Моја пријатељица Бојана Ковач, менаџер маркетинга хуманитарног друштва „UNITAS“, веома често помаже људима у невољи. Ја подржавам њен напор и зато стављам једну њену причу на мој блог. Текст ми је предат у овом облику, а ја ништа нисам хтео да мењам. 

                                                                                                                                                                                аутор блога

Naš direktor Branko Kovačević ima opasnu mašinu jer i do najjužnijih delova Srbije stižemo za samo dva sata. Ovog puta nažalost do najsiromašnijih.  Onih koji nemaju osnovne životne namirnice da prežive dan. Kada ti se ne pruža često prilika da tako nešto vidiš uživo opterecen svojim brigama I borbom, uvek misliš da su tako ekstremne stvari negde daleko I da se to ne dešava.. a onda samo 250 km dalje od Beograda nalazi se mesto koje se zove Merošina.

579613_569998943019892_291876212_n

Položaj Меrošine je mesto ukrštanja istorijskih kulturoloških I putnih pravaca pa je uticao I na to da područje bude nastanjeno od najranijih dana. U rimskom periodu ovde je bila raskrsnica putnih pravaca koji su povezivali značajne rimske gradove Naissus (Niš), Scupul (Skoplje), Justiniana Prima (Caričin grad). Oko nas se pružaju nepregledna polja I ogromne njive – neke deluju obradjeno,  a neke potpuno zapušteno, obrasle u korov I travu. Reklo bi se tipična Srbija. Kako se približavamo Merošini, pojavljuju se neugledne i oronule kućice raštrkane svuda unaokolo. Na prvi pogled deluje kao da bi čovek morao dobro da protegne noge kako bi stigao od jednog do drugog domaćinstva. Onda ulazimo u centar Merošine u kojem nas direktor centra za socijalni rad i sekretar Crvenog Krsta sa osmehom dočekuju ispred zgrade Crvenog Krsta. Upućuju nas na magacin sa kutijama I neotpakovanom robom u foliji kupljenoj u supermarketu i dopremljenoj par dana ranije. Pravimo par fotografija za našu arhivu I facebook stranicu.  Ovi humanitarni paketi su namenjeni za 200 najugroženijih domaćinstava što predstavlja donaciju za ukupno 360 ljudi koji su bukvalno na ivici gladi. Po rečima sekretara Crvenog Krsta, ljubazne i predusretljive Olivere, Kuhinja Crvenog Krsta sprema topli obrok svakoga dana ali ni to čak nije dovoljno da pokrije osnovne potrebe za najmanje 1000 socijalno ugroženih porodica u Merošini.  U zgradi Centra za socijalni rad pijemo kafu i prolazimo kroz spisak porodica i njihovih članova. Cilj je da u toku jednog dana obidjemo nekoliko specifičnih slučajeva, a da narednih desetak dana volonteri Crvenog Krsta isporuče preostale pakete na adrese najugroženijih porodica na spisku.

Prve dve porodice stanuju u najudaljenijem selu Jovanovac  i obe kuće se nalaze nedaleko jedna od druge. Prvo posećujemo jedanaestočlanu porodicu. Lomim jezik čak i da kada treba da izgovorim tu reč. Mogu samo da zamislim koliko je u realnosti teško porodici Jeftić da brine o osmoro dece  i jednoj starici. Na prvi pogled, prilkom ulaska u dvorište, čini se da je naročito muški deo porodice već odavno spreman za bilo kakvu vrstu posla I da stariji dečaci već odavno privredjuju.  Pozdravljamo se sa bakom, poglavicom kuće u koju nas uvode dvojica najstarijih sinova  – od dvadeset šest i šesnaest godina. Ulazimo u novu kuću bez fasade. Kolege i ja tiho komentarišemo kako unutrašnjost ove kuće ne izgleda uopšte toliko loše. U kući upoznajemo produktivnog oca osmoro dece i pre nego što započinjemo priču sa njima, zbog reakcije na našim licima, direktor centra za socijalni rad nam objašnjava njihovu situaciju.

“Razlog što sam vas doveo baš u ovu jedanaestočlanu porodicu, nije taj da vi vidite kako oni kukaju nad sudbinom ili kako se žale da danas nemaju da pojedu nešto normalno, već je taj što je ovo jedna od onih siromašnih ali vrednih porodica gde se svi radno sposobni trude da privredjuju i kojima kada daš dinar – oni naprave dva. Najstariji sin radi za nadnicu kada ima posla, a ostali takodje pomažu. Kad god se nešto u centru dešava, ja pozovem njih za fizičke radove ili radove na njivi. Otac je trenutno nezaposlen”.

Otac mladolikog izgleda potvrdno klima glavom i smeši se. Kaže da ima i dve ćerke. Najmladja, Marija ima pet godina i jako je stidljiva. Majka nije kod kuće jer je po njihovim rečima otišla na seosku sahranu. U tom momentu ulazi najmladja ćerka Marija.  Marija stoji u mirnom stavu, gleda u pod, kosa joj je pala preko lica.  Sve do našeg odlaska, kada joj dajemo bananice I kiki bombone, ne podiže glavu. Deluje kao da je uplašena od nepoznatih ljudi. Treći sin ima blagu retardaciju I zbog toga mora da ide u specijalnu školu. Delimo im pakete – svakom članu po paket. Takodje i stricu koji živi u kući do njih.  Nedaleko od ove ogromne porodice, u samom komšiluku, u maloj prizemnoj kući koja izgleda  kao vikendica I koja je takodje bez fasade, žive starica I njen sin – porodica Lazić od samo dva člana. U maloj sobici sa niskim plafonom I betonskim podom nalaze se samo kauč, jedno tigrasto ćebe I dve dugačke drvene klupe. U kući nema grejanja. U njoj živi pogurena starica od sedamdeset tri godine koja ima samo jedan zub i gomilu teške I prljave slojevite odeće. Kada ulazimo sve vreme stoji jer misli da smo mi gerontološke sestre I da smo ovde kako bi joj izmerili pritisak. Porodica Lazić nema wc, osim poljskog koji se nalazi iza kuće. Od Dragana, direktora centra saznajemo da su i baka I sin koji brine o njoj osobe sa specijalnim potrebama. Na svu sreću sin je radno sposoban.

Srdačnim osmehom nam se zahvaljuju za pakete i zatim odlazimo. Baka i dalje dobacuje da joj nismo pribeležili pritisak na papir koji je u stvari ovlašćenje o pristanku za slikanje, kao dokazni materijal da je pomoć stigla zaista u prave ruke.

Sledeća porodica sa spiska nas sve ostavlja bez daha. Već pri samom ulasku u dvorište vidimo veliko, potpuno zapušteno imanje i jedan ambar koji je pun starih stvari – dečijih kolica, garderobe, jedan raspadnuti dečiji krevetac,  kofer, jedan bicikl i dva dvoseda iz kojih izviruju federi.  Sve izgleda kao scena iz filma “Dan posle”. Iz celog tog sivila i tuge pojavljuje se preslatka mala devojčica od pet godina, jake crne kose I krupnih crnih očiju po imenu Katarina. Gleda nas očima punim nade. Za njom dotrčava još jedna – njena mladja verzija, sestra koja ima tri godine, Ksenija. Njihova majka kaže da je spremna da radi i najteže poslove i da joj je najstarija ćerka, koja je trenutno u školi u Prokuplju, imala tumor na uhu koji se sada, samo petnaest dana nakon odstranjivanja pojavio i na oku. Poziva nas da udjemo u kuću. Prolazimo pored kućice sa žućkastim psom. Pas laje i skače na nas. Izgleda kao da je slep, gladan i da hoće da nas rastrgne. Na vratima stoji baka koja izgleda potpuno otupelo. Ne pokazujući nikakvu emociju gleda kroz nas vodenim pogledom. Pozdravljamo se i ulazimo u kuću. Unutra zatičemo žalostan prizor.  Izgleda mi kao da je i majka odavno odustala od borbe jer je pored očiglednog siromaštva, sve jako neuredno I razbacano unaokolo. Soba bez svetla sa potpuno oguljenim zidovima, jedan kauč na koji se devojčica sklupčava i gricka slatkiše koje smo im doneli. Iza kauča se nalazi gomila nabacane zimske garderobe I jakni, gotovo do plafona. Na zid je okačena slika nekog sveca koji se nalazi na kartonu iz novina. Soba je podeljena na dva dela dok masivni orman braon boje imitira pregradni zid.

Devojčice su veoma vaspitane, zahvaljuju nam se za slatkiše I samo se smeju. Majka Irena nam kaže da nemaju toplu vodu niti mašinu i da sve stvari pere sama, na ruke. Obe devojčice su u gotovo potpuno pocepanoj obući. Otac je radnik u Level kompaniji za izvodjenje tehničkih, gasnih I instalacija za gašenje požara, a majka kaže da je uvek spremna da radi pa čak I muške poslove. Slika dve devojčice u mračnoj memljivoj sobi me proganja sve vreme u kolima. U kolima na putu do sledeće kuće ne progovaramo ni reč.

Poslednja kuća koju obilazimo tog dana, u socijalnom i u psihološkom smislu je najkompleksnija I njihova situacija na prvi pogled deluje bezizlazno.

Na vratima polomljene kapije, šireći ruke spremno nas dočekuje Mira, mlada žena od trideset tri godine. Radnik Crvenog Krsta i direktor centra je već na putu prepoznao dvoje od njene dece koji su se vraćali iz škole i povezao ih svojim kolima, kako ne bi predugo pešačili do kuće. Majka prepoznaje našeg kolegu od prethodne akcije pre nekoliko godina I moli nas da obavezno udjemo I osmotrimo njihovu situaciju.

“Možda ja vama ovako izgledam normalno jer sam mlada I lepa, ali molim vas samo udjite da vidite gde I kako mi živimo”, kaže Mira koja je po svemu sudeći glava porodice. Ubrzo se u to i uveravamo.

Volonteri iznose pakete i nakon njih mi ulazimo. Pravo sa vrata zatičemo improvizovanu grejalicu sa samo dva užarena štapa koja vise na dugačkom kanapu. To možda i ne bi bilo toliko strašno da odmah do tih užarenih motki ne leži osoba čije lice i telo ne vidimo jer je prekriveno sa nekoliko ćebadi i jednom crnom čupavom ambolijom. Mira nam je objasnila da se ispod tog brda pokrivača nalazi njen muž koji nigde ne radi i koji tu leži jer ima epilepsiju i da je gotovo stalno u depresiji, još od 1994. godine “kada mu se dogodila velika porodična tragedija”.

 Imaju troje dece, najstariji koji je u školi, zove se David. Isto kao moj sin. Gutam knedlu.

“Jel si ti znala da je on toliko depresivan kada si se udavala za njega?”, pitam ja znatiželjno, aludirajući na to da jedan otac i muškarac u svojim najboljim godinama leži ispred nas I ne radi ništa. Mislim prvenstveno na malu preslatku decu i njihove osnovne životne potrebe i sreću.

“Jesam, nego šta sam”, odgovara Mira kao iz topa, jakim nišlijskim naglaskom,”ali sam ga volela i baš takvog sam ga uzela”.

 U trenutku pomišljam na svog muža i to da ću mu danas oprostiti što nije sinoć preneo sudove sa kauča bar do kuhinje, ako već nije mogao da ih ispere i stavi u mašinu za pranje sudova. Gledajući sve ovo, kao svaka prosečna srpska žena tešim se da “moj muž izgleda I nije toliko loš”. Kaže da joj je ovo već drugi brak i da iz prvog  ima još dvoje dece koja se nalaze kod oca. Ukupno petoro dece, trideset tri godine I bez stalnog zaposlenja I primanja. Takodje kaže da je spremna sve da radi ali da je otežavajuća okolnost to što u Merošini već godinama vlada velika nezaposlenost.

Mira nam zatim pokazuje rupu na plafonu u dečijoj sobi. U podu kod dečijeg kreveta iskopan je beton koji se sada kruni na sve strane. Izgleda bukvalno kao da je neko namerno bušilicom izbušio rupu u podu, pa sada ta rupa izgleda kao kameni odron. Iznad rupe je Davidov raspored časova za školu ispisan prepoznatljivim dečijim rukopisom. U ormanima su stvari potpuno nabacane I sve se vidi jer ormani nemaju vrata. Kupatilo je posebna priča. Sve je potpuno crno i memla i vlaga su zauzeli celu prostoriju. Kada i lavabo su potpuno požuteli i pocrneli od korozije. Frižider im služi kao neka ostava za kese ili parče hleba jer po njenim rečima već odavno ne radi. Dragan iz centra za socijalni rad kaze da bi njena deca umrla od gladi da ne koriste topli obrok iz  Narodne kuhinje. Ona potvrdjuje i dodaje da ponekad ima jedva toliko hrane da deci moze da spremi parče hleba namazano mašću. Prizor u kući je tužan ali bez obzira na to dvanaestogodišnja devojčica, srednje dete je odličan djak  i stalno je nasmejana. Pokazuje nam slike sa deda Mrazom koje je od opštine dobila besplatno. Kao svaka druga devojčica u pubertetu kaže da je odvratno ispala i da ju je blam da se slika.

U momentu našeg izlaska na vrata, budi se i muž. Dok sklanja ćebe sa glave ukazuje nam se podbulo i uplakano lice Mirinog muža sa krupnim plavim očima. Na prvi pogled primećujem da devojčica liči na tatu. On počinje da rida i dalje pokriven gotovo preko glave. Moli direktora da “pomognemo bar deci da opstanu, kako ne bi umrla od gladi, kada već on nema posla I snage da se bori”. Devojčica se kiselo smeška kao da je očevo stanje za nju sada vec “normalna porodična situacija”. Volonteri im skreću pažnju na užarene šipke iznad njegove glave i koje izgledaju kao da svakog momenta mogu da padnu na krevet. Mira ih moli da ne sklanjaju jer je to jedino sa čim trenutno raspolažu. Direktor im obećava da će im dostaviti grejalicu i moli je da ovu improvizovanu stvar što pre uklone zbog potencijalne opasnosti od požara u kući. Mira nas srdačno pozdravlja i zahvaljuje se. Okreće se i moli nas da sledeći put donesemo i loptu za Davida jer mu je to neko ranije  obećao.

 Kaže “Donesite kakvu god, ionako nema ni jednu”.

Obećavamo da ćemo se vratiti  prilikom nastavka akcije i projekta Merošina i da ćemo doneti loptu za Davida i sve što je deci potrebno.

U kolima se konačno zavaljujem u sedište. Prelistavam fotografije nekih stvari i ljudi koje sam slikala za sajt i tek tada shvatam da sam ja sve vreme imala sindrom “Hiding behind the camera”. Psihološki momenat u kome se osoba krije iza kamere, na taj način nesvesno odvajajući sebe od mizerije surove realnosti. Neko kamerom sebe odvaja od gladi, a neko od sažaljivih pogleda. Kao recimo mala Marija iz porodice Jeftić, u kući sa jedanaest članova.

Pogledala sam još jednom sliku na kojoj su srneće oči male Katarine i ručice koje stežu čokoladne bananice i medena srca. Dok je koleginica otišla u kola po dodatnu količinu slatkiša, ona je svoj deo već odnela sestri i podelila sa njom. “Deljenje”, to je bila reč dana, a dete nam je svojim malim postupkom  pokazalo simboliku onoga što bi trebalo da bude deo dana svakog čoveka na ovoj planeti. Samo na taj način, svi bi bili i srećniji jer bi radosna energija davanja i razmene kružila svetom i ne bi sebičnošću zapušila prirodni energetski tok.

Odlazimo iz Merošine, ispunjeni I zadovoljni što će sa ovim humanitarnim paketima naredni meseci ovih porodica biti svetliji za bar jednu nijansu sive .

Advertisements

One thought on “Merošina – humanitarna akcija “200 zaboravljenih”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s