Гурам Доленджашвили
Рођен је 9. Марта 1943.године у Кутаиси (Грузија). Послератно детињство било му је тешко, отац му је нестао у рату, живео је у болести и сиромаштву, није имао чак ни сопствени дом. Иако је мајка радила као медицинска сестра и није имала довољно новца за најосновније потребе, ипак је веровала да њен син може да постане велики уметник.
Први пут је узео оловку још у вртићу и више се никад није одвајао од ње. Био је мали, али је цртао изузетно добро, па су га мало и размазили. Био је ослобођен рада у башти и требало је само да црта.
„Кад су ме хвалили, ја сам хтео да будем још бољи. Они су већ одредили моју судбину. Нисам никад имао дилему да ли да постанем уметник, наравно, постаћу уметник!
После средње школе могао сам да бирам, да ли да изаберем сигурност и једем три пута дневно или да постанем уметник. Тада сам добио и понуду мог стрица да радим у фабрици текстила, али је моја мајка одлучно одбила и ја сам отишао и Тбилиси, на Академију ликобних уметности, у студио Лада Григолија.
Учење је било забавно и тешко. Ми смо увек били гладни. Ипак, године на Академији су незаборавне. Шездесете године донеле су нове тенденције, а ја сам био окружен креативним људима. Многи студенти су имитирали импресионисте, надреалисте… али за мене је све то било неприхватљиво.
На Академији сам увек био најбољи, чак ми је и надимак био „Први“. Касније нисам одступио од овог животног става и добијао сам првe наградe на многим конкурсима, а онда сам једног дана добио само другу награду и то ме је веома потресло.“
Труд уметника био је запажен, па је Министарство културе Совјетског савеза одлучило да његове радове прикаже на свим изложбама које је организовало по целој држави. Он је посетио Камчатку, Сахалин и Курилска острва, где је направио много скица, цртежа и фотографија што му је помогло да развија своје стваралаштво.
„У релативно кратком временском периоду доживео сам много. Пуно пута био сам мокар до голе коже, шибан леденим таласима једном сам дошао у опасност да се утопим. Ситуација ми је изгледала безнадежна, али сам упијао све те егзотичне призоре, био сам запањен лепотом природе и све што је требало да урадим било је да ту лепоту пренесем на моје слике.“
Једног дана Удружење ликовних уметника га је послало на пут до Јакутије. Тамо је пронашао сопствени ликовни идентитет и створио је идеологију „хегемоније и пролетријата, проткане душама људи и самог аутора“, што га је подигло до неслућених висина. 1985. године освојио је прву награду у Варни, а 1988. отворио је Уметнички фестивал у Багдаду. Одмах после тога почињу да му се појављују графике у часописима са милионским тиражима и он постаје веома признати уметник. За националне изложбе могао је да шаље радове, а да не мора да добије дозволу од Уметничког савета који је у то време одобравао радове.
За разлику од других уметника из тог времена у Совјетском Савезу, Гурам није био под посебним мониторингом власти што је он искористио на прави начи да се бави сликарством, а не да брине о својој каријери између власти и уметности.
Своје радове излагао је широм света, а данас живи у Русији.
„Ја не мислим да сам у изгнанству. Русија је мој дом, ја сам грађанин Русије, овде плаћам порез и осећам се као Московљанин. Ја не раздвајам два православна народа. Током совјетске ере смо живели заједно и мислио сам да је Русија наша земља и наш дом. „
САМО ЗА ПАМЕТНЕ 
Neverovatno! E ovo je talenat!
Kida!